Pogled iz daljina

Posveceno jednom Utorku!

Dugo sam gledao niz Savu te večeri, kada je voz iz Rume trebalo da pristigne u Šabac.

U nepoznatom gradu, bez poznatih lica dragih i manje dragih sugrađana razmišljao sam o tome kako velike reke teku u smeru koji sami poželimo.

Ja sam želeo da Sava te noći teče od plaže prema tvrđavi. Saveznik mi je svakako bio i vetar.U ruci sam držao plastičnu čašu dopola ispunjenu pivom-poklon nepoznatog pijanca koji se odvukao kroz stari grad prema centru.

Nisam li već pomenuo da je nebo bilo očajnički vedro. Kažem očajnički jer su zvezde besomučno visile nadajući se da će ih poneki oblak bar na kratko sakriti od pogleda jeftino romantičnih parova. Zaboga, želele su bar jednu kratku pauzu. A jutro je bilo daleko. I galerije, i muzeji i pozorišta imaju svoje radno vreme.Zašto se onda globalna izložba lepote ne bi na kratko zaustavila.

Za razliku od mnogih koji su svoje oduševljenje prosipali po čitavom nebu, ja sam se usresredio na zvezdu koja se u petnaest do jedan nalazila tačno dva metra iznad jedra.  Naravno, bila je tu ukoliko belu usidrednu jedrilicu posmatrate sa bočne strane tvrđave. Gledao sam je sve dok Sava nije ponovo potekla nadesno i dok se na horizontu nije ukazala ona nama bliska i jedina dnevna zvezda.

Voz koji se ranije te večeri dokotrljao više je ličio na otkačenu prikolicu šlepera koji prevozi volove.  Šinobus, prepun raznog sveta, smrdeo je na istinu i realnost našeg vremena. Ni danas se niko poznat nije pojavio u prestonici Mačve. Sakriven od bivših životnih tokova, potajno sam priželjkivao da se kroz sumrak probije lik nekoga ko bi me podsetio na Divnu. Divne već dugo nije bilo. Mesecima sam to želeo...

...Kada sam krajem novembra prenosio stari, izanđali krevet Čika Save Bačkog sa još jednim prijateljem ugledao sam siluetu osobe koja je neopisivo ličila na nju. Divna je još od one noći koju sam proveo u njenom stanu bila jedna od zvezda koje sam znatiželjno i sa setom posmatrao. Proganjao me stalno zvuk sa radija koji mi je tada saopštio da je odletela kroz prozor.

„Nemoguće!“ prevalio sam preko usana jedva čujno, boreći se da mi zverski težak krevet ne isklizne iz ruke. „Nemoguće da neko toliko liču na nju!“

Momak koji je sa druge strane pridržavao  gomilu dasaka pogledao me je zbunjeno. Zvao se Dario i bio je iz Višegrada. Poznavali smo se, čini mi se oko pola godine. Ili pola večnosti. Šta znam! Uostalom nije ni važno. Poznavali smo se taman toliko da bi shvatio o kome sam u trenucima bunila mislio.

„Jel ova u crvenom kaputu?“ upitao je prekinuvši moje somnabulno razmišljanje.

„Jesam li rekao nešto?“ upitao sam trgnuvši se iz maštarija.

„Ma nisi,to ja nešto buncam“ tiho je prebacio odgovornost na sebe.

„Ha,ha šmekeru stari samo na žene misliš.“ odgovorio sam nemajući pojma da sam trenutak pre upravo video nestvarnu Divnu, reinkarnaciju prošlosti, proizvod stranstvovanjskog ludila...

...Čekajući Novu Godinu na trgu u Rimu promaljao sam se kroz neopisivu gužvu skenirajući u prolazu oči nesrećnika uvijenih u šalove koji su  poput mene zalutali u ovaj džunglgrad. Siguran sam da je prošlo više od deset godina od onog snoviđenja u Šapcu i petneaestak od Divninog konačnog putovanja. U Rimu sam se našao slučajno. Putujući glavom bez obzira prema bilo kakvom spasu na Zapadu, u poslednjem vagonu voza za Beč upoznao sam Lelu. Bio je kraj decembra. Smeđokosa devojka sa izrazito plavim očima trebalo je da posle par dana provedenih u Austriji krene ka sredini „čizme“. Putovala je kod sestre koja je u Rimu slikala i tako se izdržavala. Deo novca slala je matorima u Srbiju. Kada sam odlučio da se sa njom spustim do Rima nisam ni slutio da ću tamo zateći osobu koja je dobrih dvadeset godina starija od Lele. Pre bi se reklo da joj je majka nego rođena sestra. Osim što su u očima krile cinično razdražljiv pogled nisu preterano ličile. A možda se i vreme poigralo sa starijom.

Tada na dan Nove Godine sve troje smo lutali obalom Tibra. Poželeo sam da kao onda na Savi voda poteče u pravcu Sunca. Ipak to se nije desilo. Video sam kako flaša ruma koju je Lela bacila, plovi na suprotnu stranu.

Kasnije, dok je Lela koračala prema supermarketu da nas snabde novom količinom pića njena sestra mi je pričala o svemu. Tada sam već saznao da se zove Marijana ali ništa nisam znao o njenom crvenom kaputu. Pričala mi je gde ga je kupila i od kog je materijala satkan. Imala je neopisivu želju da ga nekom pokaže. Htela je bilo kakav komentar na račun tog kaputa. Javila je Leli da se sa rumom dovuče u stan jer joj je bilo hladno i nije želela da se mačuje sa tibarskim vetrovima.(citiram je od reči do reči)

Taksijem smo se za dvadesetak minuta stvorili ispred zgrade.

Dok je Marijana otključavala, iskoristio sam priliku da je odmerim celu. Bilo je nečeg uzbuđujućeg u njenom stavu. Arogantnu i namrštenu facu nosilo je telo žene koja ne zna za poraz.Ipak oči su joj krile neku vrstu poniznosti.

Nakon što je Lela javila da će ostati po gradu još izvesno vreme, Marijana je iz ateljea izvukla tek načetu flašu  na čijoj je etiketi pisalo Lamburusco di sorbara. U ekstazi i poprilično pijani od mešavine ruma i vina našli smo se u krevetu. Nakon rasplamsalih strasti koje mi se, moram priznati, dugo nisu u ovoj meri razbuktale, Marijana je ustala. Odšetala je  do sobe i vratila se u crvenom kaputu. „Isti je kao onaj koji sam pre milion vekova kupila u Šapcu." smejala se posmatrajući crveni kaput ispod kog su bubrele pozamašne grudi.

Taj trenutak mi je u ruke vratio svu težinu Čika Savinog kreveta. Preko puta mene stajao je Dario.

„Iščupaću uši maloj Leli. Gde je dosad! Ponekad me užasno podseća na Divnu. Pa njih dve su iste! Nemarne i zaboravne."-jecala je Marijana.

Izleteo sam iz stana u prvi januar dvehiljadeneke. Pogledao sam u zvezdu koja je sada stajala desetak metara iznad tržnog centra i izgovorio:

„O čemu se ovde dodjavola radi Mala“